Stanje hipernormalizacije opisao je ruski antropolog Aleksej Jurčak u svojoj knjizi o raspadu Sovjetskog Saveza ,,Sve je zauvek, dok više nije: poslednja sovjetska generacija”. Jurčak opisuje kako su, usled raspada sistema, ljudi znali da oni koji su na vlasti više nemaju kontrolu, dok je vlast takođe znala da ljudi znaju. Svi su bili svesni da ništa ne funkcioniše i prihvatali puku predstavu politike kao novu normalu. Odsustvo slike o drugačijoj budućnosti vodilo je apatiji. Stanje hipernormalizacije kasnije je opisao i popularizovao Adam Kurtis u istoimenom dokumentarcu. Hipernormalizacija upravo se odnosi na situaciju u kojoj nastavljamo sa svojom svakodnevicom pretvarajući se da je sve u redu, iako vidimo da oko nas ništa nije normalno: stvari su vidno van kontrole, lažirane, korupcija cveta, dešavaju se velike ekonomske i tehnološke promene, paralelno sa ratovima. Osećamo jaz između onoga što vidimo i života koji se naizlged nastavlja po starom, dok se ljudi na vlasti ponašaju kao da je sve u redu. Svest o apsurdu stvara nesigurnost ili gubitak osećaja sopstva. Neprijatnost izvire iz paradoksa koji živimo: može nas preplaviti, pospešiti anksioznost, depresiju, disocijaciju ili čak beg u zavisnost. Gotovo svakom zavisničkom ponašanju prethodi osećaj bespomoćnosti i potreba da se preuzme kontrola nad sopstvenim emocijama. Svaki simptom koji razvijemo, tako možemo posmatrati kao pokušaj adaptacije na situaciju u kojoj se nalazimo.
Apatija se može javiti kao mehanizam preživljavanja u svetu u kome je istina zamenjena spektaklom. Previše očigledno izvrtanje činjenica podstiče ravnodušnost ili očaj. Izokretanje realnosti postaje alat. Pa tako, vladajuća struktura oponaša svaki korak studentskog pokreta, praveći svoju lošu kopiju i istovremeno čineći sveukupno delanje manje stvarnim, simuliranim. U opštoj konfuziji konstantnog menjanja narativa i brisanja granica stvarnosti, gubi se volja za delovanjem. Depolitizacija ostaje deo političke strategije oslabljivanja protivnika. Ako oni koji nas lažu znaju da znamo da nas lažu i kopiraju svaki korak – da li ikakva akcija ima smisla?
Kada pročitamo u vestima da Srbija izvozi oružje u Izrael, čini se da nemamo nikakvu kontrolu nad tim događajima, iako smo njihov deo, prihvatajući realnost kao nepromenljivu. Alternative postaju potisnute, nenormalne i ismejane. Preplavljenost koja iz toga proizilazi udaljava nas od organizovanja i okupljanja oko zajedničkih ciljeva, atomizovanih u kulturi individualizma. Pa ipak, davanje imena nekom iskustvu poput hipernormalizacije može voditi olakšanju, kao i shvatanju da u tom osećaju nismo sami, jednostavno – da nismo ludi. Prvi korak je razotkrivanje apsurda i njegove nelogične prirode. To nije dovoljno, ali jeste korak ka smislenijim promenama. Daljim zamišljanjem alternativa i fokusiranjem na konkretne korake, zanemarujemo spektakl. Jasnoća nas usmerava ka delovanju, a mali koraci na lokalnom nivou vode potencijalnoj promeni, vraćajući nam agensnost i dublji smisao koji se izgubio u moru apsurda.